Evo jednog malo drugačijeg posta sa tendencijom da postane uobičajen. Da, dobro ste čuli. Ne menjam profesiju već je proširujem, a za to je kriva samo jedna mala šetnja…
Elem, prošle nedelje sam se posle dužeg vremena videla sa drugaricom koja ima psa, pa se naše druženje pretvorilo u njegovu šetnju, a njegova šetnja u čitav čopor radosti. Ja jesam ponela fotoaparat ali nisam baš bila sigurna šta da očekujem jer je moja istorija vezana za pse ravana nuli. Nikada ih nisam imala kao ni moji najbliži, pa tako i nemam neki definisan odnos prema njima. Ne mogu baš reći da ih volim, poštujem ih, to svakako, ali ipak stavim ruke u džepove kada prolazim pored velikog psa :) Međutim, ovaj bliski susret je malo promenio stvari. Njihove umiljate, blentave i srećne – gotovo ljudske grimase su istog momenta uklonile sve moje zadrške i učinili da istinski uživam u ovoj, za mene krajnje neobičnoj, šetnji. Jesu veliki ali su prave bebe! I da, priznajem, stavljala sam ruke u džepove ali samo da ih malo odmorim sa okidača :)
Pa, upoznajte Vuka – sibirski haski, Maru – belgijski ovčar, Leu – haski, Pašu – bigl i Medu – zlatni retriver.
